Androgynous

Ideja mi se vrzmala po glavi vec neko vreme, ali me je mrzelo da pisem. -.-

Evo me sad, posle duge pauze. ^^ Novi High School Fiction!


~#~





*Rate: T (Teenage)

*Kategorija: Het

*Žanr: Romansa, Humor, Angst, Supernatural

*Likovi: Tom Kaulitz, Bill Kaulitz, Georg Listing, Gustav Schafer, Andreas, Keva i Ćale Kaulitz, David Jost, Originalni likovi

*Parovi: TomxOŽL, BillxOŽL

*Upozorenja: Cross-dressing

*Summary: Jedan mali eksperiment je dovoljan da shvatiš koliko ti je u stvari dobro u svojoj koži.

*Chapter:1

*Završeno: Ne

~DISCLAIMER: Tokio Hotel ne pripada meni! Meni pripada samo ideja! I originalni likovi, per se...


***


1. Chapter - Kapa sa dugmetom


“Mrzim svoj život.”

Morgan sklopi oči, kako bi mogla neopažano da prevrne njima. Ali, stvarno, ovo je počinjalo strašno da je nervira.

Bojana bi došla u školu, sva pesimistična i depresivna, a onda bi ona morala da je sluša po ceo dan i da ima razumevanja.

Ponekad je zaista užasno biti najbolja prijateljica.

“Šta se danas desilo, Bojana?” – upitala je, zaključavajući svoj ormarić, pre nego štoje pogledala u Bojanino tužno, beznadežno lice.

“Prvo mama nije htela da me vozi u školu i smarala me kako moram da spremam sobu! Stvarno me nervira kako stalno ima potrebu da mi upropasti dan!” – reče Bojana, uzdahnuvši tako snažno, da je Morgan imala utisak da će joj pluća ispasti kroz usta.

“Čoveče, ribo, zar ti ne govori već dve nedelje da moraš da spremiš sobu?” – upita Morgan, dižući obrve na pomisao koliko užasno Bojanina soba mora izgleda do sada.

Bojana nije uočila poentu.

“Upravo tako! Zašto prosto ne može da me pusti na miru!” – govorila je dok su hodale ka prvoj učionici. “Mislim, ja i bih to odradila kad me ne bi tako…”

“Bi, ma nemoj.” – zacereka se Morgan.

“Bih!” – ubeđivala ju je Bojana. “Odradila bih to i ponovo bih bila savršeno dete! Ali njeno zvocanje me baš živcira!”

“Kao i sve drugo na ovoj planeti…”

Srećom, Bojana nije čula Morganinu poslednju rečenicu, jer su se upravo našle u hodniku koji je bio krcat devojkama koje su vrištale na sav glas.

“O, moj Bože…”

“To su oni! Oni, kažem ti!”

“Danas ću ga sto posto pridobiti!”

“Kako mu dobro stoji ona majica…”

“Tome!”

“Bile!”

Morgan pogleda u Bojaninu facu. Postala je još depresivnija, ukoliko je to moguće.

“Kraljevi škole, hoo-fucking-ray.” – promrmlja ona narogušeno. “Da li je moguće da im posle tri godine još uvek nisu dosadili?”

Morgan slegnu ramenima, pogledavši preko gomile devojaka koje su okruživale poznati par blizanaca, Bila i Toma.

Nije se znalo koji je od kojeg popularniji. Obojica su bili neodoljivi, zabavni i šarmantni na skroz različit način. Ili se tako makar činilo iz daleka, s obzirom da su Bojana i Morgan retko kad dobile priliku da razgovaraju sa njima. Ali ti momci nisu za džabe dobijali svu tu pažnju od devojčica, uveravam vas.

Devojke u školi su se delile u tri grupe: Devojke koje su volele Toma, Devojke koje su volele Bila i Bojana. Neko bi rekao da je Bojana nezrela, ili da se pravi da je “teška riba”, ali razlog je bio sasvim drugačiji.

“To je on…” – prodahta Bojana, naglo se zastavši u mestu. “Morgan, on je…”

Morgan ponovo zakoluta očima. Nije morala da pogleda, vrlo je dobro znala ko je to on.

Andreas, jedini dečak u čijem je prisustvu Bojana postajala neverovatno ženstvena, tiha i smotana, a da ne spominjem – dosadna, hodao je polako kroz grupu devojaka, trudeći se da dopre do Bila i Toma, svojih najboljih drugova.

“Ide ka nama…” – reče Bojana tiho, uhvativši Morgan za ruku i sakrivši se iza nje. “Čoveče, šta da radim?!”

“Pusti mi ruku i ponašaj se normalno, za početak.” – prosikta Morgan, koju je ruka počela da boli na mestu gde ju je Bojana stiskala.

“Gleda li?” – čula je Bojanin povišen glas tik iza sebe.

“Jok.” – odgovori Morgan. “Emperator te ni ne primećuje.”

“E, jbg…” – prosikta Bojana. “Ok, javi mu se!”

Morgan frknu. “Zbog tebe? Nema šanse!”

“Učini to!” Bojana joj još jače stegnu ruku. “Sada!”

“Neću!”

“Javi mu se!”

“Javi mu se ti!”

“Ne! Reci mu ćao!”

“Bojana, brate, o’la…”

“Približava se… Požuri, Morgan!”

“Neću, ja… Aaaaaaaaa, ĆAO ANDREASE!”

Bojana je uštinula Morgan za zadnjicu baš u trenutku kada je Andreas došao do njih. Devojka poskoči, sudarivši se sa Andreasom, pre nego što je pala na pod, a Bojana, koja nije ni skontala da je još uvek drži, pade za njom, tačno pred dečakom.

Gomila devojčica se sklonilo u stranu, kako bi videle šta se dešava. Zatim se glasno nasmejaše.

Bil i Tom, koji takođe primetiše uzrok pometnje, zacerekaše se najglasnije, dovlačeći se do zbunjenog Andreasa.

“Mislio sam da ribe samo meni padaju pred noge.” – smejao se Tom, obesivši se Andreasu oko vrata. “Ima nade za tebe, čoveče.” – dodao je, nakon što se odvojio od njega i ponudio mu šaku. Andreas mu lupi pet, pre nego što je ponovo spustio pogled na devojke.

Morgan je ležala na leđima, crvena kao bulka, dok joj je na grudima ležala Bojana, koja se dočekala na kolena, tako da joj je zadnjica bila uperena u vis.

Tom zazvižda, a Bojana požele da joj se zemlja otvori baš ovde i sada.

Ona polako podiže pogled, prešavši njime preko svih lica, izobličenih od slinog smeha.

“Evo, jesi li dobro?”

Plavokosi dečak joj je ponudio ruku i ona oseti kako se još više rumeni, pre nego što ju je prihvatila i Andreas je povuče nagore.

“Hmpf.” – bilo je sve što je uspela da promumla kada se našla licem u lice sa njim.

Andreas podiže obrve, a Bil i Tom se još jače nasmejaše.

“Mi idemo, Andy, a ti kad stigneš.” – reče Bil, pre nego što je namignuo Tomu i njih dvojica se uputiše ka svom prvom času, praćeni svim onim devojkama.

Andreas klimnu Bojani glavom, pre nego što je pošao za njima.

Bojana ostade da gleda za njim, širom razjapljene vilice. Osetila neko komešanje iza sebe, što se ispostavilo da je Morgan, koja se upravo pridigla na noge.

“Makar si ostavila utisak.” – tešila ju je drugarica. Ali Bojana je osetila vrlo loše prikrivenu dozu smeha u njenom glasu.


***


Bojana je odbacila svoj ruksak u stranu i baš je krenula u svoju sobu da isplanira samoubistvo, kada je čula kako je mama zove iz kuhinje.

“Šta?” – promumla Bojana, naslonivši se na vrata kuhinje.

“Jost te je zvao. Hoće da te vidi čim dođeš, tako da požuri. Rekao je da je hitno.”

David Jost je Bojanin tetak. Bio je venčan sa Bojaninom rođenom tetkom, ali je ona umrla pre par godina i od tada je on postao pomalo luckast. Bio je profesor, pronalazač, šta god mu padne na pamet i bio je sklon pravljenju najneverovatnijih gluposti.

Bojana je mrzela da ide kod njega. Plašila se svih ludorija kojim bi je on obasipao. Prošli put nije celu noć mogla da spava zbog časovnika koji je vrištao “STIŽU VANZEMALJCI!”, na primer.

Da. Jasno vam je kakav je on lik.

“Divno.” – promrmlja Bojana. “A baš sam se zapitala može li ovaj dan biti iole gori.”


***

Bojana se zakašljala čim je ušla u Jostovu laboratoriju. Očigledno je nešto upravo eksplodiralo, čim je soba bila ispunjena zeleno-sivim dimom.

“Jost?” – pozva ga Bojana. “Jost, jesi li tu?”

“Bojana! Bojana, dođi ovamo, imam poklon za tebe!” – začu se Jost od pozadi. “Rođendanski poklon!”

Bojana prevrnu očima i uputi se ka njegovom glasu. “Moj rođendan je bio pre dva meseca, Jost.” – reče ona, pazeći da se ne spotakne o nešto.

“Da, I hteo sam da ti ga tada dam, ali morao sam da isprobam neke stvari kako bih bio siguran da neće eksplodirati.”

Već razmišljajući o tome da li treba odmah da pobegne, Bojana se polako približi Jostu, dovoljno da mu vidi lice.

Nosio je beli ogrtač, koji je bio crn ili pregoreo na mnogim mestima. Kosa mu se otela kontroli, uperena u svim pravcima. Par zaštitnih naočara mu je stajao nakrivljen, tako da mu je nedostajao deo obrva koji nije bio pokriven njima.

“Ma nemoj.” – reče Bojana nezainteresovano.

“Oooo, ali sve ćeš to zaboraviti kada vidiš šta to imam za tebe! Ovo, draga moja Bojana, je najneverovatnija stvar ikad napravljena, i ja ti je dajem! Ovo će promeniti svet, a ti ćeš imati tu čast da dobiješ prvi ikada napravljen!” – govorio je David uzbuđeno, šireći oči i kezeći se, tako da je izgledao kao ludak.

On uze neku kutiju sa svog laboratorijskog stola i ponese je ka Bojani, oprezno kao da nosi bombu.

Bojana oseti kako joj se strah pomešan sa uzbuđenjem meša u grudima.

“Ovo, Bojana… je odgovor na mnoge nerarjašnjene dileme! Ovo, Bojana, je budućnost!”

Preterano dramatično, on povuče crveni veo sa vrha, dozvolivši Bojani da pogleda unutra.

“To je…” Bojanine oči se skupiše, neimpresionirane. “… To je kapa. -.-“

“Nije to samo kapa!” – reče Jost, pomalo uvređen. “To je kapa… sa dugmetom!”

Bojana tek tada primeti rozo dugme na prednjem delu plavog kačketa.

“Ah, vidim, to čini ogromnu razliku.” – uzdahnu ona, uzevši kapu. “Hvala, jedva čekam da je bacim u orman…”

“Oprezno!” – zaurla Jost. “To nije samo…”

“Opušteno, Jost, paziću na tvoju kapu.” – promrmlja Bojana, izlazeći iz laboratorije. “Aj’ vidimo se.”

“Ali..!”

Ali…

Bojana je već bila na putu kući. Samo je htela da legne i da zaboravi na ovaj dan.

Ali, hej! Makar je sada imala kačket!


~#~


Kao sto ste primetili, opet sam sebe stavila kao glavnog lika! Zelela sam da stavim nekog originalnog ko bi bio tako lud i opicen kao ja, ali sam se onda pitala: "Hej, ko bolje predstavlja tebe, nego ti sama?", tako da - eto. ^^

U sledecem delu, Bojana saznaje da kacket nije bas toliko banalan... I isprobava ga sa nekim.

Hvala sto ste citali. Kritike su dobrodosle.

KONACNO!
Konacno jos jedan High School Fiction! Jaaako sam srecna zbog toga sto ces bas ti pisati, jer ih jako dobro pises! Svaki detalj mi se svidja, od blamova do romanticnih trenutaka!
[ to pricam zato sto sam citala prosle HSF fikcije].
Sve si savrseno opisala, iii jedva cekam sledeci chapp.

i ja kazem KONACNO! stvarno Boki, bese krajnje vreme!!! <333
lik Josta je kritican xD u pozitivnom smislu xDDD <333
Anreas.... i taj decko je uistinu sladak...

Jovana: Zaista! Slazem se! Hvala ti puno, puno! :* <3 Ti bas umes da cenis sve sto treba!

Yexy: Hvala, ljubavi! Jost je kralj! Drago mi je da ti se svidja. xD I da se slazemo po pitanju Andreasa. :***

faljen isus i marija boki opet piseeeeee <333

Pisala sam ja opet posle onog nesretnog prvog. -.- 'Ladne nisi primetila? xD

aaaaa znaci pre pre prelepo...odusevljenaaa sam...uvek ostvaris sva moja ocekivanja....znaci umire od zelje da znam sta ce dalje biti........^^ xDDD

Maky, baby, hvala ti! HVALA TI! :* <3

Schrei_or_die wrote:

Pisala sam ja opet posle onog nesretnog prvog. -.- 'Ladne nisi primetila? xD

nisam zalazila u fikcije
I see I have lots of catching up to do... xD

Oh, yeah. xD

Make sure you do. xP

Schrei_or_die wrote:

Jovana: Zaista! Slazem se! Hvala ti puno, puno! :* <3 Ti bas umes da cenis sve sto treba!

Nema na cemu Boki.
Dok god si ti tu da pises, tu sam i ja da komentarisem.

Bas si slatka.

Za sutra nemam nista da ucim, tako da krecem da radim na chappu. Drzite mi fige da vas ne razocaram. ;D

Hvala.

Tooo mi kazi. :DD
Normalno da nas neces razocarati. *Kao strpljivo ceka chapp* ^^

Heyya!

Ispunila sam obecanje! Evo ga chapp! Uzivajte! :* <3


~#~


*Rate: T (Teenage)

*Kategorija: Het

*Žanr: Romansa, Humor, Angst, Supernatural

*Likovi: Tom Kaulitz, Bill Kaulitz, Georg Listing, Gustav Schafer, Andreas, Keva i Ćale Kaulitz, Originalni likovi

*Parovi: TomxOŽL, BillxOŽL

*Upozorenja: Cross-dressing

*Summary: Jedan mali eksperiment je dovoljan da shvatiš koliko ti je u stvari dobro u svojoj koži.

*Chapter: 2. - Kantina

*Završeno: Ne

~DISCLAIMER: Tokio Hotel ne pripada meni! Meni pripada samo ideja! I originalni likovi, per se...


***


7:00

Bojanin pospani um je zapao u agoniju kada ga je ispunio užasan krik njenog alarma.

Ona nesvesnu zabaci ruku preko kreveta, nekim čudom uspevši da pogodi alarm, koji momentalno ućuta. Zatim se devojka okrenula na drugu stranu, blagosiljajući svaku sekundu koja joj je preostala u ovom divnom, krasnom, toplom, udobnom krevetu, pre nego što…

“Bojana!”

Bojana zastenja.

“Diži se! Zakasnićeš!”

Devojka steda da se proteže na krevetu, osetivši poznati osećaj straha, svesna mesta na kojem treba da bude za sat vremena.

“Mama, možeš li da me voziš?” – upita ona, prekrivši lice jorganom.

Dve sekunde kasnije, isti taj jorgan joj se naglo istrže iz umornih ruku.

“Ne dolazi u obzir, moram odmah na posao. Nisam ti čabe vadila mesečnu kartu.” – reče joj majka, pre nego što je krenula da izađe iz sobe. “I hoću da ova prostorija bude uredna do vikenda, inače možeš slobodno da se preseliš na terasu.”

Mrmljajući ispod glasa sve pogrdne nazive koji su joj pali na pamet, Bojana se iskobelja iz kreveta i na jedvite jade se odvuče do kupatila, gde je provela petnaest minuta samo naslonjena na lavabo, buljeći u svoj omamljen odraz u ogledalu.

A kad je izašla, krenula je da sprema knjige i da traži šta da obuče.

“Koliko puta sam ti rekla da sve to organizuješ uveče!” – reče njena majka. “Poštedelo bi te svakodnevnog kašnjenja!”

DAJ, ŽENO, ĆUTI! VIDIŠ DA NISAM NI ZA ŠTA?!

“Zar ti ne žuriš na posao?” – progunđa Bojana ispod glasa.

“Molim?”

“Ništa.”

I, naravno, morala je da izdrži par minuta pridike zbog ovog “nevinog” (ili se makar tako njoj činilo u tom trenutku) komentara.

Na kraju je Bojana izašla iz kuće, zahvalno dočekavši mir i tišinu…

… kad se nebo otvori i strašna kiša obli zemlju.

Bojana nije mogla da natera sebe ni da uzdahne.

“Još jedan užasan dan. Meni je i Bog rek’o laku noć.”

Devojka se okrenu da uđe u zgradu kako bi uzela kišobran, po navici spustivši pogled na svoj mobilni.

7:39

Njene oči momentalno zaboraviše na umor i proširiše se do granice pucanja.

“O, brate!” – opsova ona, pre nego što je utrčala u zgradu i mahinalno otvorila vrata stana, tako da ona udariše o zid uz glasan zvuk.

Kišobran, ‘de mi je kišobran?!

Gledajući naokolo, Bojana spazi Jostovu ludu kapu.

Zahvalno je zgrabivši, ona potrči iz stana ka bus-stanici, nabijajući kapu na glavu.


***


Morgan je stajala ispod strehe na bus-stanici, nervozno bacajući pogled na svoj sat svakih par sekundi.

Nije bilo neuobičajno za Bojanu da kasni… Ali malopre je prošao bus, a ona nije izašla iz njega! Za pet minuta počinje čas!

Morgan uzdahnu i odluči da polako krene. Bojana će verovatno kasniti na čas.

Baš u tom trenutku je ugledala plavokosu priliku kako trči preko puta, jedva izbegavši sudar sa taksijem.

“Pazi kuda hodaš, klinko!” – viknu vozač nervozno, ali Bojana ga nije kontala dva posto, već je sva pocrvenela od vetra trčala ka drugarici.

“Gomen, Momo! Bus mi je pobegao pred nosom.” – reče Bojana, zaustavivši se da se nadiše kao čovek. “Koliko vremena imamo?”

Morgan uzdahnu i uhvati Bojanu za ruku. “Tri minuta, požurimo!”

Dve devojke pretrčaše livadicu, pre nego što su se našle ispred poznate kapije. Sa olakšanjem su ustanovile da im je polovina razreda ispod strehe kod kantine, što je značilo da razredna još nije došla.

“Dođi da sednemo.” – promrmlja Bojana, povukavši Morgan ka kantini. “Otpada od mene.”


***


“… A onda mi je rekla: “Jao, dečko, pa ti si još i drzak!”, ali me je bukvalno svlačila očima, tako da mi je sve bilo jasno. Samo sam je približio ka sebi i šapnuo joj: “Mhm, sviđa li ti se?”. I, naravno, usledilo je ono poznato: “Jao, Tome…”, praćeno ženskim kikotom. Što čini…” Tom pucnu prstima u Georgovom pravcu. “4:1 za mene, burazeru.”

Manijakalan, piskav smeh ispuni kantinu.

“Tome, ti si tako neodoljiv…” – prošaputa jedna devojka, koja se zadnjih dvedeset minuta ubijala od truda da se nabaci plavokosom momku u krilo. “Ne bih te odbila.”

Tom joj se nasmeši, zakačivši joj kosu iza uha. “Ne krivim te, lepotice, ti si samo ljudsko biće.”

Devojke zavrištaše od uzbuđenja.

Georg prekrsti ruke na grudima. “To je bilo samo te večeri, Tome.” – reče on. “Eventualno će devojke mentalno porasti, pa će shvatiti koliki si ti u stvari kreten.”

Tom se samouvereno zavali u separe. “A do tada mogu da me obožavaju do mile volje. Ima dovoljno od Toma za sve njih.”

Ponovo uzbuđeni krici.

“On je samo ljubomoran, Tome, pusti ga.” – reče jedna prsata brineta. “Ako mentalno porasti znači da moram da te se odreknem, želim da zauvek ostanem nezrela!”

Devojke se složiše sa njom na svoj uobičajan, bučan način.

Bil se samo osmehnu u čistoj neverici dok je mešao svoju kafu. Ponekada ga je mentalitet ovih devojaka zaista terao u čuđenje.

“Sutra je kontrolni iz matematike.” – reče on Tomu. “Šta ćeš, nisi ni počeo da ponavljaš?”

“Oh, ja ću učiti sa njim!” – uzviknu jedno pet devojaka u isto vreme.

Bil krišom prevrnu očima. “Ozbiljno, Tome, šta ćeš?”

Tom slegnu ramenima. “Snaći ću se već nekako. Garant će mi neko pomoći na času.”

Bil uzdahnu kada se devojke po ko zna koji put baciše u svoj “fan girl mode”.

Škola mu je zaista išla na živce; nije imao ni jedan miran trenutak.

“U to ne sumnjam.” – reče on. “Andy, ti razumeš ovo novo gradivo?”

Andreas nesigurno klimnu glavom. “Ne baš; voleo bih da zamolim Bojanu da mi bolje objasni onaj zadatak što si ti juče radio na tabli.”

Bil klimnu, ispivši gutljaj kafe. “Ona dobro zna. Blago njoj.” Dečko pogleda oko sebe. “Eno je, upravo ulazi!”

Tom, Gustav, Georg i Andreas se okrenuše u pravcu vrata kantine, samo da bi videli Morgan kako zadihana ulazi, praćena Bojanom. Devojke pogledaše naokolo ne bi li videle slobodno mesto i frknuše kada im to nije pošlo za rukom.

“Čoveče, šta je njoj to na glavi?” – frknu Tom. “Najružniji kačket kojeg sam ikada video.”

“Hej, Bojana, dođi ovde!” – povika Bil, prekorivši Toma pogledom. “Možete li da malo oslobodite mesta za njih dve?”

Tri devojke napućiše usne, ali ga poslušaše bez razmišljanja i ustadoše sa taburea.

Bojana i Morgan se pogledaše, pre nego što se polako spustiše na ponuđeno mesto.

Spazivši poznato lice o kojem je sanjala svake druge noći, Bojana se zarumene kao nenormalna. Odmah je spustila pogled na svoje krilo.

“Ćao, Bojana.” – reče Andreas. “Hej, Melody.”

“Morgan.” – ispravi ga Morgan, pre nego što je Bojana stigla da se izblamira. “Zovem se Morgan.”

“Izvini.” – nasmeši joj se Andreas, pre nego što se okrenuo ka Bojani koja ustuknu. “Znaš li matematiku?”

Bojanino srce naglo poskoči. “Volim matematiku.” – reče ona bez razmišljanja. “Dobro mi ide.”

Tom podiže obrve. “Svi to znamo, ne moraš da se hvališ.” – reče on arogantno.

Bojana ga popreko pogleda. “Svi takođe znamo da ti nemaš pojma.”

“Nemam ni ja.” – priznao je Andreas sa osmehom. “Prilično sam užasan, drugim rečima.”

Bojana naglo vrati pogled na njega, osetivši kako se rumeni.

“I ja isto!” – izbrbljala je, pre nego što je stigla da se iskontroliše.

Bil i Andreas se pogledaše, a Tom i obožavateljke se nasmejaše.

Morgan se lupi po čelu. Svaki sekund je očekivala da se ovako nešto dogodi.

Bojana ostade zatečena, pitajući se šta je to za ime sveta rekla.

“Moram da piškim.” – rekla je, naglo se podigavši sa mesta. “Hoću reći… Morgan?”

Morgan je morala da ugrize usnu kako se ne bi nasmejala. U isto vreme je i mrzela i obožavala ovakve situacije. Znala je da će Bojana kasnije da se dernja na nju što nije učinila ništa da je izvuče, ali je za sada bila previše zabavljena.

“Ok.” – rekla je glasom koji je drhtao od potisnutog smeha, pre nego što je ustala. “Dolazim.”

Dve devojke napustiše kantinu, koja je trenutak kasnije eruptirala od smeha.

“Moramo… na čas…” – smejao se Bil, pokupivši svoju torbu. “Hajdemo.”

“Samo da završim… kafu. Čoveče!” – reče Tom, koji se takođe previjao od smeha. “Samo vi idite.”

Polako, svi učenici napustiše kantinu, a Tom posrka svoju kafu. Spustio je praznu šolju na stočić, uzeo torbu i baš se uputio ka izlazu, kada primeti nešto kod svog sedišta.

Bio je to Bojanin užasni plavi kačket.

Tom podiže obrvu, zabavljen, pre nego što je podigao kačket kako bi ga izbliza prostudirao. Primetivši rozo dugme, on ga radoznalo pritisnu.

Ništa se ne desil.

On iz fazona skinu svoj kačket i zameni ga Bojaninim, pogledavši svoj odraz u prozoru. Nasmejao se.

“Koja budala.” – prokomentarisao je, pre nego što je vratio svoju lepu kapu na glavu. Ali trebao bih da joj ga vratim.

On izađe iz kantine i potrča do školske zgrade, taman na vreme da spazi učenike kako ulaze u učionicu.

Prešao je pogledom preko njih dok nije spazio poznatu plavokosu devojku.

“Hej, zaboravila si ovo.” – nasmeja se on, dobacivši Bojani kačket.

Ona porumene od blama i ljutnje pre nego što ga je prihvatila.

Bog joj je definitivno rekao laku noć.


~#~


Ok, u ovom chappu se na prvi pogled manje-vise nista nije desilo... ali za ostatak price je ovo bitno.

Sledeci put: Povinje zaplet. Nadolazi jutro kojem se niko nije nadao. Nastaje pravi haos.

Hvala sto citate. Kritike su dobrodosle.

Quote :

Eventualno će devojke mentalno porasti, pa će shvatiti koliki si ti u stvari kreten

EVENTUALNO
a ta kapa me ubija u pojam!!!

aaaaa zanima me sta ce biti jer je kliknuo dugme...^^
jedva cekam ....aaaaa pisi uskoro...ti bas umes da ostavis coveka u nedoumici.....uzasno sam radoznala...

Boki svaka ti cast. Ti to tako dobro do detalja opises da stvarno imam osecaj da se i ja nalazim tamo.
Stvarno, ni najmanja sitnica ti ne promakne u pisanju.
Obozavam Bojanino blamiranje. ^^

AAAAAA
more more more

A' ste svi nestrpljivi, ne moze covek jedan dan da se odmori. xDDD

Inspiration is a bitch, man. -.-

Ok, postovacu danas, obecavam! Ljubim vas, i hvala za commove! :* <3

Samo se nadam danas uskoro, jer me nece od 4 biti na netu do sutra. -.-
Lol, but, svakako ocekujem da ce biti strava kao i uvek. :DDD <3

Au, zao mi je. Mocicu tek veceras. Vanji rodjendan, pa mi je soba puna brace i sestara, tako da sam prinudjena da gledam "Super spijunke". -.-

Ma nvm boki. ;]
Sutra cu citati onda.
Srecan rodjus Vanji. ^^

Hvala, sreco. :*

Sorry, necu stici ni danas, klinci su nemilosrdni.

Ali sutra hocu, i obecavam da ce biti dug!

Evo ja svratila na 5 minuta sa moba da vidim da li ima nesto :DD

Ma okhi jeee
Razumem/o

Yayy <3 <3 <3

Uffff, ovaj chap je dug. -.- Ima da mi zahvaljujete klececi na kolenima. xD

Salim se. Uzivajte.


~#~


*Rate: T (Teenage)

*Kategorija: Het

*Žanr: Romansa, Humor, Angst, Supernatural

*Likovi: Tom Kaulitz, Bill Kaulitz, Georg Listing, Gustav Schafer, Andreas, Keva i Ćale Kaulitz, Originalni likovi

*Parovi: TomxOŽL, BillxOŽL

*Upozorenja: Cross-dressing

*Summary: Jedan mali eksperiment je dovoljan da shvatiš koliko ti je u stvari dobro u svojoj koži.

*Chapter: 3 - Pre-test

*Završeno: Ne

~DISCLAIMER: Tokio Hotel ne pripada meni! Meni pripada samo ideja! I originalni likovi, per se...


***


„Učite za sutra.“ – rekla je profesorka u trenutku kada se zvono oglasi za kraj časa.

Učenici po navici podivljaše i nastade trka ko će pre napustiti učionicu.

Poslednja je ostala Bojana, koja je prišla razrednoj da je nešto pita. Pored vrata je čekala Morgan, a malo dalje od nje – Andreas.

„Doviđenja, profesorka.“ – reče Bojana, pre nego što se okrenula ka Morgan, spremivši ruke da zabaci torbu na leđa. „Sorry što si čeka...“ Ona ostade izbečena na priliku Andreasa, a torba samo što joj nije ispala. „Eeeh...“

Morgan prevrnu očima. Posle svih ovih meseci koje je provela blamirajući se pred Andreasom, kako više nije mogla da nauči da se kontroliše?!

„Hteo sam da te pitam jutros, ali nisam stigao.“ – reče Andreas kada su izašli iz učionice i uputili se ka sledećoj. „Ako bi možda želela da mi objasniš matematiku... Onaj poslednji zadatak mi mira ne da.“

Bojana zastade u mestu dok je razmišljala kako da odgovori na njegovu sasvim običnu rečenicu.

Morgan privuče Bojanu ka sebi i usiljeno se nasmeši Andreasu. „Bilo bi joj vrlo drago da ti pomogne.“ – reče ona preterano radosno.

Andreas podiže obrvu na nju. „Jesi li sigurna? Ne čini mi se baš tako...“

Morgan enegrično klimnu glavom. „O, da! Bojana bi ti to vrlo rado sama rekla, ali je malo premorena, zar ne, Boki?“

Pogled koji je Bojana uputila Morgan je bio prepun neme zahvalnosti.

Ona klimnu glavom.

„Hvala ti.“ – nasmeši joj se Andreas. „Kako onda, hoćeš li da dođeš kod mene, ili...?“

Bum.

Torba koju Bojana još uvek nije stigla da stavi na leđa se prosu po podu.

Da li on shvata šta mi upravo govori? Ja... Andreas... njegova kuća... Oh, baby, baby...

„M-može...“ – promumla ona povišenim glasom. „Da, može... kod tebe...“

Andreas joj se zahvalno nasmeši. „Ekstra! Može odmah posle škole?“

Bojana pogubljeno klimnu glavom, ali Morgan povuče crtu.

„Ima dramsku posle škole. Ili da je sačekaš, ili da nam sada objasniš gde živiš.“

„Sačekaću je, to je najmanje što mogu da uradim.“

Bojana je pomislila da će se onesvestiti.

Moram da odem odavde...!

„Ok.“ – reče ona majušnim glasom. „Požurimo na sledeći čas.“ – reče ona, uhvativši Morgan za ruku, pre nego što je potrčala uz stepenice.

„Bojana, torba!“ – viknu joj Morgan.

„Ah...“ – crvena kao bulka, Bojana se vratila po torbu koju je Andreas već podigao sa zemlje. „Hvala...“


***


„Bil je anđeo u ljudskom obliku...“

„Reci! Svezala bih ga za krevet, lišila odeće, prelila tečnom čokoladom...“

„Uuuu... Crnom ili belom?“

„Crnom! A lisice su baš sexy... To je moj stil... Zamisli ga samo...“

„Da... potpuno pod mojom komandom...“

„Šta bih mu sve radila...“

„Naterala bih ga da moli..!“

„... preklinje...“

„... obećava...“

„Mamicu im.“ – prosikta Bojana. „Ja ne mogu da ih slušam! Kunem se da svaki dan postaju sve bolesnije! Ko je uopšte rekao da su dečaci perverzniji pol?!“

Morgan se zagrcnu od smeha svojim sokom. „Imaš pravo. Pitam se odakle im sve te ideje...“

Bojana je pogleda sa visine i zabušantski ugrize usnu. „Ko će ih znati... Nije sigurno od mojih fictiona.“

„Ti meni ni ne daš da ih čitam.“ – pobuni se Morgan. „Pitam se šta kriješ tamo...“

Bojana se zarumeni. „Krijem jer tebe to ne zanima. Nemamo iste fandome, ribo... Ti si metalka, i to žešća, bez gotovo trunke emocija, dok sam ja romantična i detinjasta. Samo bih te smorila svojim pisanjem.“

Morgan slegnu ramenima. „Kako ti kažeš... ’Ajmo odavde, keve ti. Zaista ne mogu da ih slušam.“

Devojke izađoše iz kantine, ali i tamo ih zahvati beskrajno blebetanje o blizancima.

„Pogodi koliko bih dala da samo dodirnem Tomovu ruku...“

„100 evra?“

„Hm... Ne baš. Toliko bih dala za, recimo... trbušnjake...“

„Ja za leđa... Lilian ga je videla prošlog leta na moru. Rekla je da ima prekrasna leđa.“

„Eh... Pitam se šta krije iza onih vrećastih farmerki...“

„Zmiju!“

„Ma, gde! Pitona!“

„To nije bitno. Možda je mali, ali tehničar.“

Bojana prekri uši.

„Šta nije u redu sa devojkama u ovoj školi?!“ – uzviknu ona. „Jedva čekam da zvoni!“


***


Došao je i kraj Bojaninog poslednjeg časa.

Nervozno je kupila knjige i pakovala ih u torbu, pre nego što je podigla pogled na Andreasa. Momak ju je čekao na pragu učionice, razgovarajući sa svojim društvom.

Bojana sklopi oči i uzdahnu.

Ok. Smiri se. Možeš ti to. Glumica si, zar ne?

Nažalost, njen talenat je imao nezgodnu naviku da totalno zakaže kada se određeni plavokosi tinejdžer nađe u blizini.

„Ideš?“ – upita je Morgan. „Ne želimo da nas Imperator čeka, zar ne?“

Bojana je pogleda kao debila. „Ćuti, molim te. Moram da se nadišem.“

Kada je bila sigurna da se nadisala, ona klimnu glavom. „Spremna sam. Idemo.“

Morgan prevrnu očima na Bojaninu potrebu da non-stop drami.

„Hajde, onda.“

Devojke se uputiše ka Andreasu i Morgan se nakašlja kada mu se približiše.

Andreas prestade svoj razgovor sa Gustavom i okrenu se ka njima dvema.

„Tu ste, super. Koliko će ti to otprilike trajati?“

Bojana je primetila da se Morgan sprema da odgovori, tako da je stisnula petlju i odlučila da joj ne dozvoli.

„Neće dugo... Samo da nam dodeli uloge.“ – reče ona. „Oko petnaestak minuta.“

Andreas klimnu. „Ok. Ja ću te čekati u kantini. Hoćete vi sa mnom?“

Tom odmahnu glavom. „Izvini, dogovaram se sa nekom mačkom već nedelju dana da se vidimo...“

Georg ga odmah premeri ispod oka. „Da to nije slučajno Ejmi?“

Tom mu se naceri.

Bil prevrnu očima. „Ja ću ići s tobom. Gus?“

Gustav odmahnu. „Izvini, ne mogu. Trebao bih da odmah počnem da vežbam.“

Tom se nasmeja. „Štreberu.“

Bojana oseti kako joj se šake grče u potrebi da ih stegne oko Tomovog vrata. Dečak joj je neverovatno išao na živce.

„Idem ja. Ljubim te, Momo.“ – reče ona, odmarširavši do školskog teatra.

Tom podiže obrvu.

Dobro dupe. Šteta što je takav retard.

Shvativši šta razmišlja, on mentalno sebi lupi šamar.

„Pa, idem i ja... da vidimo ko će brže stići do nje, a Georg?“

Dva dečaka potrčaše ka bus stanici, praćeni mirnim Gustavom.

Bil i Andreas se uputiše ka kantini, razmenjujući zblanute poglede.


***


Ah... Gluma.

To očaravajući osećanje koja ona uzrokuje... Osećanje da si u tuđoj koži... Na tranutak zaboraviš sve svoje probleme i brige, dozvoliš da ti se mozak isprazni i pustiš da te nosi vetar...

Telo se kreće samo od sebe i izvodi stvari koje te iznenađuju, otkrivaš sebe na način koji ti je do sada bio stran...

Upoznaješ bolje sopstveno ja.

Petnaest minuta na času glume bilo je dovoljno da Bojana zaboravi na ova dva dana i sve užasne blamove kojima su bili ispunjeni.

Petnaest minuta na času glume bilo je dovoljno da Bojana zaboravi na Andreasa i večitu tremu koju je on vukao sa sobom.

Ali čim je izašla iz teatra, žurno čitajući svoju najnoviju ulogu, tresnu je saznanje. Ona polako podiže pogled.

Malo dalje je na klupi sedeo Andreas, udubljen u razgovor sa Bilom.

Bojana oseti kako joj noge kreću ka njima same od sebe. Nije bila sigurna je li bila spremna... Sada bi najradije pobegla negde...

Ali plavušan je bio tu, čekao je. Kakva bi to bezumna kučka bila kad bi pobegla?

Bojana proguta knedlu is stade ispred njega.

„Idemo?“


***


Ejmi says: Možda ću biti slobodna za vikend... :***

Tom se naceri. Znao je da će je osvojiti pre Georga. Uvek je tako bilo.

Tom says: Mmmm, šta ćeš nositi? :**

Ejmi says: Šta ti želiš da nosim?

Plavokosi dečak stade da lupka prstima o radni sto od ushićenja. Ova devojka je uvek znala gde da cilja.

Tom says: Teško mi je da se odlučim... Ti uvek izgledaš tako sexy.

Ejmi says: Sigurna sam da to kažeš svim devojkama.

Dečak se nasmeja. Wow, Kolumbo, otkrila si Ameriku.

Tom says: Samo najlepšim. <3

Njegov jezik je sam od sebe krenuo da se igra sa srebrnim pirsingom. Stvari su se odvijale lakše nego što je mislio. Uskoro... Uskoro...

Ejmi says: Toooomi... :**** Crvenim se. <3

Smeh se još jednom provali sa njegovih usana.

“Daaaa, kako da ne…” – prošaputa on, smešeći se, dok je kucao odgovor.

Tom says: Voleo bih da mogu da te vidim sada.

Ejmi says: Polako, pastuvu. Vikend, “Insomnia”? :*

Tom se naceri.

Bingo.

Tom says: 10 sati. :*

Dečak se diskonektovao sa chata, pre nego što se svalio na svoj krevet, široko se cereći.

Bacio je pogled na udžbenik iz matematike, pre nego što se okrenuo na stomak i sklopio oči.

Sav ovaj flert ume da izmori čoveka. Koga briga za matematiku.


***


Bojana se vratila od Andreasa kasno posle podne.

Ni sama sebi nije umela da objasni kako je preživela da mu bude tako blizu, a kamoli Morgan sa kojom je upravo bila na telefonu.

“Je l’ mi veruješ da još drhtim?” – prodahta ona. “Koliko sam samo puta bila prinuđena da stavim ruku preko njegove dok sam mu uzimala olovku da prepravim i da mu pokažem… Bila sam… u njegovoj sobi, Morgan! Na četvrtinu metra od njega, na metar od kreveta!”

Morgan se nasmeja. “Zaljubljena ludo.” – reče ona. “A uloga?”

“Glavna!” – reče Bojana, odmah se široko osmehnuvši. “Ponovo.”

“Dobro da znam da ti je nešto krenulo.” – reče Morgan odobravajuće. “Ništa, idem da štrebam… Aj’ vidimo se sutra.”

“A-ah.” – potvrdi Bojana. “Ljubim te.”

Onda je spustila slušalicu i sela da radi matematiku.


~#~


Znam da vas kapa... kako je Yexy lepo rekla "ubija u pojam". xD I mene isto. -.- Stvarno sam htela da zapocnem zaplet, ali nisam racunala da ce toliko puno morati da se desi, pa...

Aj, valjda cu sutra moci da update-ujem zaplet. Vec sama sebe nerviram.

Hvala sto ste citali. Kritike su dobrodosle.