Poklon za moju Jovanicu, zato sto toliko strpljivo ceka na svoj fiction. Volim te. <3
Narode, upozoravam vas da je ovo tragedija. I Twincest. Citajte na sopstvenu odgovornost.
Ova pesma je moja vecita inspiracija... <3
https://www.youtube.com/watch?v=sQ7ESNcMm0Q
*Rate: T
*Kategorija: Slash
*Žanr: Romansa, Angst, Tragedija, Drama
*Likovi: Tom Kaulitz, Bill Kaulitz
*Parovi: TomxBill
*Upozorenja: TWINCEST!, Smrt likova
*Summary: Nekoliko sati pred kraj sveta, Bill odlučuje da napravi listu poslednjih želja.
*Chapter: 1
*Završeno: Da
~#~
Zasaditi biljku
„Šta to radiš?“ – upitao je Tom, pritisnuvši šaku uz čelo, stvarajući senku preko svojih očiju.
Bill uzdahnu i ukloni šiške koje su mu se zalepile za lice kao posledica neverovatne toplote. Nastavio je da prekopava davno zaboravljenu baštu svog starog obdaništa. Nekada su tu stajale predivne biljke, a sada je samo gomila žutih, osušenih listova prekrivala zamljište obasjano nemilosrdnim Suncem. „Moja glupava ruža nije narasla.“
„Molim?“
„Kad smo bili u obdaništu, sećaš se kako su vaspitačice terale svu decu da zasade nešto?“ – govorio je Bill, jednom rukom brišući znoj sa lica, a drugom kopajući zemlju mini-ašovom. „Moja nikada nije porasla.“
Tomove oči se rastužiše dok je posmatrao svog brata kako radi. Sećao se koliko je tužan Bill bio kada je ostao jedini dečak u grupici čija biljka nije narasla.
„Ni ovo ti neće narasti.“ – rekao je. „Isuviše je toplo, Bille.“
Bill uzdahnu pre nego što je zabio oštriji deo ašova u zemlju. Jedini uzdasi koji su mogli da mu dopru do pluća su pekli njegove nozdrve, njegovu kožu, njegove iznutrice, kao da je u pitanju bila vatra u gasovitom stanju, ne vazduh.
Ko bi rekao da, u trenutku kada je Smak Sveta već bio na pragu, da oni koji su već uveliko bili svesni toga nisu imali petlje da upozore ostatak čovečanstva na vreme.
U trenutku kada su se svi radiji sveta ukrstili u jedan talas i frekvenciju; u trenutku kada su se svi TV-i stopili u jedan kanal koji je bio preveden na nekoliko jezika i prenosio jednu istu poruku smrti, Bill je znao da, iako mu je bilo suđeno da umre mlad, nikada neće dozvoliti da mu život prođe bez značenja.
Načinio je listu svega što je moralo biti učinjeno, pozdravio se sa svojom majkom, stavio je nekoliko komada odeće (i hrane, na čemu je njegova majka insistirala) u ruksak i uskočio sa Tomom u kola, spreman da se upusti u putovanje koje neće dugo trajati.
Nije ni dan prošao otkada su momci napustili kuću, a pakao je već stupao na snagu. Bez obzira na to kako se Zemlja kretala, Sunčevi zraci bi ih uvek dostigli, proždirući noćno nebo i gaseći svetlost zvezda malo-po-malo.
Billovo srce je oduvek bilo delikatno. On ga je zamišljao kao jedan odrpan i razoren organ – kojem je falilo par delova kao posledica svih situacija u kojima je on izašao kao povređena strana – zatočeno iza kostiju i kože, koja će uskoro zauvek izbledeti pred Sunčevim zracima.
Podigao se na noge, brišući prašnjave ruke o svoje pantalone. Došetao je do Toma i naslonio se na otvorena vrata kola. „Imaj malo vere.“
Tom podiže pogled, ukrstivši ga sa nežnim pogledom svog brata. Tužan osmeh mu je krasio usne. On je oduvek imao vrlo malo vere. Samo malo.
***
Posetiti tatu/i]
Kuća je bila prazna. Baš kao i čitav komšiluk. Nije bilo ničega što je moglo da ih uputi ka njihovom ocu. Nikakvih poruka, nikakvih znakova, ničega. Bill je stajao na sred očeve spavaće sobe, posmatrajući fotografije njega i njegove nove porodice. Nigde nije bilo ni jedne Billove i Tomove fotografije. Ničega što bi uopše ukazivalo na to da je Jorg ikada imao drugu porodicu.
„Mora da su bili u žurbi.“ – rekao je Tom dok je prelazio pogledom preko nenameštenog kreveta i razbacanih igračaka.
Bill je samo slegao ramenima dok je osmatrao nepoznatu kuću. Da se njegovi roditelji nikada nisu razveli, da li bi ovo sada bila njegova kuća? Njegov krevet? Njegove igračke na podu? Njegove fotografije na noćnom stočiću? Da. I on nikada ne bi morao da napusti svoju majku, kao što i njegov otac nikada ne bi morao da napusti njih.
Topla težina mu bi spuštena na rame, poznata i utešna. Polako je sklopio oči i naslonio obraz na bratovljev, osećajući snažne ruke kako mu se obmotavaju oko struka. To je jedan sasvim običan čin, ali pun neme podrške koja mu je u ovom trenutku značila sve na svetu. Osećaj usamljenosti je polako počeo da napušta njegovo telo kako se opuštao u Tomovom zagrljaju. Nije ni svestan bio koliko mu je bilo potrebno ovo.
„Drago mi je što si sa mnom.“ – prošaputao je, pre nego što je i stigao da shvati značenje tih reči. One ostadoše neko vreme da vise u vazduhu u potpunoj tišini, a onda se Tomove usne spojiše sa njegovim obrazom, i Bill oseti da se Tom smeši.
„Hajde.“ – rekao je, popustivši stisak oko svog brata. „Ponestaje nam vremena.“
***
[i]Istetovirati se
„Znaš šta“, Bill slabašno podiže ruke u vazduh dok se udaljavao od svog brata, ali očev radni sto mu se prepreči na putu i on ostade zaglavljen između glupavog predmeta i Toma koji se zlobno kezio. „Mogli bismo da preskočimo ovaj deo.“
„Nema šanse.“ – odvrati Tom, podižući spremljenu iglu. „Oduvek si želeo tetovažu. Ne budi sad kukavica.“
„Jesi li ikada radio ovo?“ – upita Bill, polako se podižući da sedne na radni sto, još uvek pokušavajući da pobegne od brata.
„Jok.“ – reče Tom, odmahujući glavom. „Ali pogledao sam Foxfire. Ako Angelina Jolie može to da uradi moći ćeš i ti. Ona je čak to uradila sama, bez pomoći. I to na svojoj sisi.“
Bill uzdahnu, mireći se sa svojom sudbinom. „Hoćeš li se i ti tetovirati?“
Tom je nekoliko puta trepnuo, a onda je i sam uzdahnuo. Ma koliko je nevino Bill izgledao dok je postavljao to pitanje, Tom je znao da je tu bio prikriven izazov. On nikada u životu nije odbio izazov, pa neće ni sada, kad je bio na korak od kraja. „Dobro.“
Bill je pažljivo posmatrao svog brata kako potpaljuje vrh igle uz pomoć upaljača, a onda kako je trlja između palca i kažiprsta, pazeći da je ravnomerno zagreje. Što je duže Bill morao da čeka, to je nervozniji postajao. Konačno je Tom dunuo na iglu, a onda otvorio jednu od očevih tubica sa mastilom. Međutim, na pola puta je zastao i pogledao u Billa kao da se nečega setio.
„Čekaj, jesi li smislio kakav ćeš dizajn?“
Bill ugrize usnu dok je razmišljao. „Nisam baš... Hmm... Imaš li ti neki predlog?“
„Tetovaže trebaju da budu simbolične, ne bilo šta što ti padne na pamet.“
„E, pa, ništa mi ne pada na pamet.“
Obojica zaćutaše na minut, zamišljeni. Tom je prvi prekinuo tišinu. „Imam ideju.“
Tom je bio zadovoljan da čuje da je Bill želeo tetovažu na pozadini svog vrata, jer tako neće moći da protestuje sve dok tetovaža ne bude gotova. Cereći se, stariji blizanac ponovi proces zagrevanja igle, a onda ju je gurnuo u bočicu mastila, gde ona nestade u beskrajnom crnilu. Kad je nakupio onoliko mastila koliko je mislio da je bilo dovoljno da započne sa radom, ponovo je podigao pogled na Billa.
Dečak savi noge u kolenima i zaokrenu se na uglačanoj površini stola, tako da su mu leđa bila okrenuta ka bratu, a onda je skinuo majicu. Tom postavi jedan dlan na Billovo rame.
„Spreman?“
„Požuri.“ Bill sklopi oči i ugrize se za unutrašnjost obraza.
„Zagrizi majicu ako ćeš da vrištiš.“
Onog trenutka kad ga je igla probola prvi put, Bill automatski zgrabi odbačenu majicu. Zubi su mu se sve dublje ukopavali u materijal u toku četvrtog uboda, pa petog, pa šestog, a onda je prestao da broji, jer je morao da diše.
„Jesi li dobro?“
„Aha.“
„Prestani da se batrgaš.“ – naredio je Tom, jače pritisnuvši Billovo rame, pokušavajući da ge stabilizuje.
„Boli, jebote!“
Tom je morao da napravi pauzu na nekoliko sekundi kako ne bi povredio Billa, jer mu se telo treslo od suspregnutih kikotaja.
Bill prevrnu očima i otvori usta da nešto kaže, ali Tom istog trenutka nastavi da ga bocka, što ga je nateralo da ponovo zabije majicu u usta.
Tetoviranje se razvuklo na još par minuta. Bill je polako počeo da se navikava, a i bilo mu je dosadno, pa je sklonio majicu kako bi pitao: „Šta crtaš, nisam te pitao?“
„To je iznenađenje.“
„Daj, reci.“
„Skoro je gotovo. Ne brini, svideće ti se.“
Nešto u Tomovom tonu se nije svidelo Billu, i on suzi oči u sumnji, pre nego što je naglo pogledao unazad, hvatajući odraz svojih leđa u ogledalu.
Njegova tetovaža – rezultat Tomove divne prirode – sastojala se iz jedne jedine reči.
Devica
„Hej! Idiote!“ Bill je streljao pogledom svog brata koji je ležerno brisao mastilo sa noktiju.
„Nema na čemu.“
„Što si kog djavola mislio da će mi se ovo svideti!“
Tom nevino zatrepta. „Lepo sam je ukrasio.“
„Rekao si da tetovaže trebaju da budu simbolične! Šta je ovde simbolično?“ – upita Bill, okrenuvši mu leđa i pritisnuvši tetovažu palcem.
Tom slegnu ramenima. „Simboliše tvoje devičanstvo.“
„Skidaj je!“
„Ne mogu. To je trajno. Tako tetovaže funkcionišu, Ajnštajne.“
Bill stade da trlja vrat, bezuspešno pokušavajući da skine mastilo sa sebe.
„Kako sada da skinem ovo...“
Tom se naceri, zabavljen. „Spavaj s nekim?“
„Tome!“
Tom prevrnu očima i pokaza ka zaboravljenim bočicama mastila. „Evo, vrati mi.“
Tog dana je i Tom dobio svoju prvu tetovažu. Na dnu leđa mu je sitnim slovima bilo ispisano „open for business“, sve sa strelicom koja je pokazivala nadole. Bill je oduvek znao kako da okonča frku sa stilom.
***
Reći Tomiju da sam zaljubljen u njega.
Tom je toliko usresređen na ono što je video u svesci, da nije ni primetio kada je Bill izašao iz kupatila, trljajući mokru kosu peškirom. Mlađeg blizanca izadoše noge kad je video svog brata sa sveskom. Saplićući se o sopstvena stopala, potrčao je ka krevetu i istrgnuo svesku iz bratovljevih ruku.
„Izvini.“ – reče Tom automatski. „Samo... Ostavio si je otvorenu...“
„To je lično!“ – prekinuo ga je Bill – glas mu je bio povišen od nervoze i straha, dok je zaštitnički pritiskao svesku na grudi.
„Znam.“ Tom se postepeno podizao sa kreveta, nesposoban da se direktno suoči sa bratom. „Nisam mislio...“
Billovo srce je tuklo kao nenormalno dok je gledao u pod, pokušavajući da pretpostavi šta se dešavalo u Tomovoj glavi, ali završavajući samo sa tupim zaključcima.
„Bille?“
Bill skupi hrabrost i podiže glavu.
„Zašto sam ja poslednji na tvojoj listi?“
Od svih pitanja koje je Tom mogao da mu postavi povodom ovoga što je upravo pročitao, ovo je bilo poslednje što je Bill očekivao. Usne mu se razdvojiše u šoku.
„S-Samo zaboravi na to. Sa’ću... Mislim, sada znaš. Tako da... Da. Samo ću je prekrižiti, pa možemo da nastavimo.“
„Ne.“ Tom odmahnu glavom, još uvek se ne usuđujući da pogleda u Billa. „Želim da znam.“
Mlađi dečak teško proguta pljuvačku, trudeći se da smiri svoje poludelo srce. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da izabere reči, a onda je duboko uzdahnuo.
„Zato... Zato što... Celog života sam samo stajao na mine. Nisam želeo da zabrljam i sa tobom. Pa sam mislio... ako ti kažem tačno trenutak pre nego što... Kao, tačno u tom trenutku, neću morati da gledam tvoj izraz lica, niti da slušam reči koje znam da ćeš izgovoriti.“
„Aha.“ Tom se konačno okrenuo da ga pogleda. Njegovo inače vedro lice je sada bilo izboličeno od besa. Bill je osetio kako mu kolena klecaju od straha. „Znači, sada si i jebeni prorok?!“
Bill je ćutao.
„Da li me ti to zajebavaš?! Osamnaest godina! Osamnaest jebenih godina smo nerazdvojni i ni jedan od srećnih trenutaka koji smo zajedno doživeli nije bio dovoljno dobar za tebe da budeš muško jedan jedini put u svom patetičnom životu i da mi kažeš ovo... ovo... nego bi radije da čekaš da...“
„Tomi...“
„Šta će sad biti sa nama?!“ – vrisnu Tom, stegnuvši šaku u pesnicu, pre nego što ju je iz sve snage zabio u zid. Stravičan bol koji mora da je osetio u tom trenutku je skroz bio pomeren u stranu kako bi napravio mesta za agoniju koja ga je iznutra razdirala. „Dođavola, Bille! I šta... Šta ti hoćeš sada od mene?!“
„Ništa.“ – reče Bill. „Ne želim, niti mi treba nešto od tebe. Samo sam želeo da znaš.“
„Ne laži!“ – vrisnu Tom. „Zar ne želiš da budeš sa mnom?!“
„Molim?“ Billovo srce poskoči na samu ideju. „To – Ja nisam – To nije...“
„Ne mogu da verujem...“ – prošaputa Tom, tresući glavu u neverici.
To je zapalilo fitilj Billovog strpljenja. Dečakovo lice se zgrči od besa i on zafrljači svesku ka zidu. Ona se raspade od siline udara.
„A ti?!“
Tomov razjaren pogled se ukrsti sa Billovim. „Sta ja?“
„Zašto ti nisi ništa jebeno rekao?!“
„Zato što nisam bio siguran.“
„A što misliš da sam ja bio siguran?!“
„To ti je na listi poslednjih želja, budalo retardirana.“
„Pa?“
„Pa, jesi li siguran?“
Siguran je. Bill je vrlo siguran. Sigurniji od sudnjeg dana. Ali nije se usudio ni reč da izgovori.
„E, pa, došao je trenutak da budeš siguran!“
Pre nego što je Bill stigao i da trepne, Tom je stigao do njegovog dela sobe, zgrabio njegovo telo i pritisnuo usne uz njegove. Tom je osetio da je Bill pokušavao da se odmakne, pa ga je gurnuo unazad, sve dok leđa mlađeg dečaka nisu bila sabijena uza zid. Bill oseti kako mu kolena ponovo popuštaju, pa se držao za Toma kao da mu život od toga zavisi.
U početku je poljubac bio vrlo usiljen i nasilan, a onda se Bill konačno opustio u Tomovim rukama i prihvatio ono što se dešavalo, formirajući poljubac koji je vredeo osamnaest godina čekanja. Ni da su hteli, nisu mogli da se razdvoje. Posle svega što su pretrpeli u poslednje vreme, ovaj kontakt je bio od najveće važnosti dvojici dečaka. On je bio kao tračak svetlosti posle niza godina provedenih u mračnoj tamnici.
Kada su se radvojili nekoliko snažnih otkucaja kasnije, Billove oči pronađoše Tomove. Tom mu je uzvraćao pogled, mračan, tužan i prepun nežnosti.
„Siguran sam.“ – prošaputao je Bill, naslonivši čelo na Tomovo.
„I ja.“
***
Dva identična momka su odlučila da poslednje trenutke provedu na krovu, pitajući se kakav bi bio osećaj hladnog noćnog povetarca da nije bio pomešan sa vrelim Sunčevim zracima.
„Sećaš se kada Sunce i Mesec nisu bili veći od jagodice prsta.“ – upitao je Bill, primičući svoje telo bliže Tomovom dok je posmatrao podmuklo jutarnje nebo. „A sada ti je potrebna cela ruka da bi ih pokrio.“ Demonstrirao je tako što je podigao jednu ruku u vazduh i njome blokirao Sunce, šireći prste koji od toplote nisu mogli da podnesu da budu pritisnuti jedni uz druge.
Međutim, kad je Tom podigao svoju ruku u vazduh i isprepletao njihove prste, pre nego što je spustio njihove pregrejane ruke na svoje grudi, Bill ispusti veseo uzdah.
„Šta misliš da bismo radili u ovom trenutku? Da Sunce nije izabralo da uništi Zemlju?“
Billov palac je počeo da miluje Tomovu ruku, nežno utrljavajući u nju sitne krugove. Svaki od tih krugova je dopreo do Tomovog srca kao obećanje na večnu ljubav.
„Bio bih kući.“
„Šta bi radio?“
„Nemam pojma. Učio bih? A onda bih folirao mamu da već sve znam kako bi mi dozvolila da te slušam dok sviraš gitaru.“
Obojica se nasmešiše dok su kao kroz maglu pokušavali da se sete svojih prošlih života. Prisećali su se malih stvari, počevši od sitnih svađi oko toga kojeg od njih dvojice Andreas više voli, pa koliko je nerviralo njihovu majku to što su noćima ostajali budni do kasno jer nisu mogli da prestanu da pričaju. Sećali su se kako su izgledale njihove sobe i koliko su bile različite. Činilo se kao da je sve to bilo tako davno...
„Ovo će zvučati zlobno...“ – reče Tom konačno. „Ali mislim da više nisam toliko ljut na Sunce.“
Bill je mogao to da oseti. Mogao je da oseti kako se temperatura penje preko granica izdržljivosti. Način na koji toplota nije zadovoljna sa površinom njegovog tela, već prodire u njega i proždire sve što je u njemu bilo hladno, menjajući ga zastrašujućom, beživotnom frikcijom beskrajne toplote. Bill požele da zaplače. Ali sva voda u njegovom telu je nestala, presušila.
Potpuno prestravljen, pojačao je stisak oko Tomove ruke i Tom mu uzvrati. Osećajući kako ga taj nevini čin smiruje, Billove oči počeše da se sklapaju.
„Tomi?“
„M...“
„Šta misliš da se dogodilo sa mojom ružom?“
„Biće ona dobro, Bille.“ – rekao je Tom slabašno i sam sklapajući oči.
Dečaci nastaviše da leže tako, osećajući kako im sva energija iz tela polako vene.
Bill zna da putovanje neće još dugo trajati. Ali kraj je divan i on se oseća ispunjenim uprkos svemu; i to samo zbog jedne ruke koja je zadnjim atomima snage držala njegovu.
Subject: Dark side of the Sun 
Thu Mar 24, 2011 4:48 pm
